Na početku želim da iznesem tri
zapažanja na kojima se temelji
tekst koji je pred vama. Prvo,
„lagano“ gašenje i efikasno
ograničavanje dostupnosti
svetskim rezervama nafte, gasa
i uranijuma, uz istovremenu
izgradnju sistema za njihovo
usmeravanje budućim korisnicima u “povlašćenim” zemljama.
Na to ukazuju brojni statistički
podaci i procene iz relevantnih
izvora, te aktuelni međusobni
obračuni glavnih aktera globalne
politike, kao zastupnika interesa krupnog kapitala. Drugo,
kao potvrda prethodne tvrdnje,
iznuđeno ponašanje zemalja
kojima ponestaju sopstvene rezeve ili ih uopšte nemaju. Treće,
završetak priprema za preuzimanje globalne kontrole novčanih
tokova kroz potpuni prelazak
u digitalni oblik, čime će nova
svetska valuta, kako god se zvala
i praktično ozvaničiti promenu
svoje podloge, od zlata, preko
nafte, do nosača aviona. Sve
navedeno, omogućiće vodećoj
eliti potpunu kontrolu pristupa
izvorima sirovina više nego ikada
pre, a time i budućeg standarda i
razvoja ostatka sveta.
Pametni ljudi već odavno ukazuju da je održivi razvoj planete,
na ovom tehnološkom nivou,
nemoguć u sistemu stalnog
nastojanja za povećanje profita,
koji zbog toga veći deo postojeće energije troši na neobuzdanu
i nekontrolisanu proizvodnju sve
većeg broja nepotrebnih stvari i
otpada. Povećanje broja stanovnika samo po sebi nije nikakav
problem, jer je prirodnih resursa
oduvek bilo dovoljno za zadovoljenje osnovnih potreba. Problem
ne bi trebalo da predstavlja ni
zadovoljenje nešto hedonističkih poriva. Međutim, mnogobrojni znaci ukazuju na to, da u
bliskoj budućnosti neće biti više
dovoljno energetskih resursa za
razuzdano troškarenje. Neslaganje nas dobronamernih, koji
jasno vidimo da do toga mora
doći, može biti samo oko toga,
kada će tačno biti saopšteno
da je taj trenutak nastupio. Zapravo čeka se rasplet obračuna
unutar malobrojne elite vlasnika
krupnog kapitala, koji suvereno
upravljaju, bezmalo, svim značajnim resursima na planeti, oko
preuzimanja prava na njihovu
buduću preraspodelu. Tada će
nam biti saopštena nova pravila
ponašanja i na koji način, kome i
koliko će biti omogućen pristup
preostalim sirovinama.
Nasuprot tome, mediji nas neprekidno zasipaju tvrdnjama da
će četvrta industirjska revolucija
rešiti sve naše probleme i učiniti
svet boljim i čistijim mestom za
život. Pod boljim se misli na povećanje globalnog nivo prihoda
i poboljšanje kvaliteta života, a
pod čistijim, dobijanje enegije
iz obnovljivih izvora. Podsetimo
se samo šta su neki njeni delovi:
veštačka inteligencija, robotika,
autonomna vozila, nanotehnologija, biotehnologija, novi
matrijali, 3D štampanje, kvantno
računanje i skladištenje energije.
Dakle, kada kažemo skladištenje
energije, tu se misli na njeno
veličanstvo bateriju, kao sastavni
deo svih prethodno nabrojanih
sistema. Neki pristojni ljudi ovaj
pogled na budućnost nazvaše
kvazi-religioznom ideologijom,
što po svom agresivnom nastupu
ona i jeste, ali nasuprot njoj još
uvek nepokolebljivo stoje surovi
zakoni fizike, koji, kao što već
rekosmo, na ovom tehnološkom nivou mogu koristiti samo
postojeće, ograničene sirovinske
resurse. Jednom rečju, četvrta
tehnološka revolucija je po svom
dosegu veoma ograničena, sve
dok se ne pronađe nov tehnološ
ki, ekonomski i ekološki prihvatljiv način za korišćenje, transport
i skladištenje nepotrošivih vrsta
energije.
Zbog toga ću u nastavku pred
vaš sud i analizu izneti podatke
koji treba da pokažu verodostojnost gore iznetih tvrdnji, a preko
servisa Kosmopolitike, učiniti
dostupnim prikupljene materijale
i odgovarajuće linkove.
Problem baterija je vešto ubačen
u priču o klimatskim promenama, koja, uz zaglušujuću
propagandu vodećih medija,
kazuje o nužnosti prelaska na
masovno korišćenje energije iz
obnovljivih izvora, kao i transformaciju ostalih, “prljavih”, izvora
energije u “čistu”, električnu, kao
neophodnom uslovu za opstanak
planete i nastavak razvoja čovečanstva. U to ime, naročito u EU,
doneti su mnogobrojni planovi,
strategije, preporuke, a na kraju
i grupa „energetskih“ zakona u
okviru zajedničke politike EU.
Proklamovani cilj je smanjenje
emisije ugljendiksida, smanjenje
devastacije i poboljšanja kvaliteta životne sredine. Za njihovo
sprovođenje staraju se razne
interesne grupe, preko uticaja na
postojeće vlade, medije, NVO, a
naročito mnogobrojne ekološke
pokrete. To bi trebalo postići uz
maksimalno povećanje učešća
obnovljivih izvora u proizvodnji
električne energije, uz istovremeno zatvaranje proizvodnih
kapaciteta koji koriste „prljave“
sirovine. I tu na scenu stupaju
baterije, u koje će se skladištiti
sva proizvedena energija. Međutim, čak i da u budućnosti budu
rešeni sadašnji problemi vezani
za njen mali kapacitet u odnosu
na težinu, problemi sa radom pri
niskim i visokim temperaturama,
samozapaljivošću, degradacijom,
ograničenim brojem ciklusa pu-
njenja i pražnjenja, velikom proizvodnom cenom, to nikada neće
rešiti 4 glavna problema. Prvi,
da se mora iz drugih izvora proizvesti i transporotovati dovoljno
energije da bi se one napunile,
što nas ponovo vraća na početak
priče o ograničenim energetskim
resursima i prenosnim putevima.
Drugi, da je sama njihova proizvodnja zasnovana na korišćenju, već pomentih, izuzetno „prljavih“ resursa. Treći, da se mora
pronaći način za njihovo efikasno
recikliranje umesto sadašnjeg
toksičnog odlaganja. I četvrto,
da su baterije samo skladišta
energije, a ne izvor. To znači da u
procesu transformacije energije
postoji jedan proces više, što
ovaj način korišćenja neminovno
čini skupljim. Svedoci smo da
veliki igrači, uprkos svemu, ulažu
velika sredstva u dalji razvoj,
kako bi, pre svega, povećali gustinu energije i smanjili težinu. To
je, uz drastično smanjenje cene,
osnov za prihvatljivu upotrebljivost, veći radijus kretanja/radni
sat, brzo punjenje i po potrebi
laku zamenu. I nije nemoće da
će se kroz neki novi hemijski
proces to i desiti. Međutim, šta
god se od postojećih problema
bude rešilo, svaka baterija i dalje
ima svoj energetski kapacitet
koji treba odnekud napuniti i
stalno dopunjavati.
Već na samom početku probijali
su se malobrojni glasovi koji su,
iznošenjem pojedinačnih analiza, ukazivali na lažne tvrdnje i
neodrživost čitavog poduhvata
zvanog obnovljivi izvori energije
i baterije. Danas je taj narativ
u potpunosti “torpedovan”, ali i
pored toga malobrojne interesne grupe koje su započele
njegovo sprovođenje, ne žele da
se zaustave. Naprotiv, stvari se
ubrzavaju, a one koji ukazuju na
pogubnost takvog ponašanja,
guraju u zabiti sve užeg slobodnog Internet prostora. Zašto?
Pa, sagledajmo ovo kroz priču o
električnom automobilu.
Električni automobil,
ma je li to moguće...?
Svakome ko uloži barem malo
truda u analizu na osnovnom
nivou narativa zvanog „električni
automobil“, jasno je da slavodobitno reklamiraje ekološkog
spasioca čovečanstva, neprikosnovenog čuvara kućnog budžeta i pouzdane, gotovo nepokvarljive mašine, ne može da sakrije
prevaru veka. Čak se i osećaj
neizmernog zadovoljstva, dok u
tišini gledate druge automobile u
retrovizoru i policajci vam traže
letačku, umesto vozačke dozvole,
brzo razbije na prvom punjaču,
dok čekate na beskrajno dugu
dopunu. E da, nemojte slučajno
da pomislite na avanturu van
druma, jer nećete daleko dospeti
po blatu ili snegu. Pa zašto je
onda električni automobil, izgleda, osuđen na uspeh?
Preskočiću detalje rezultata
uporednog testiranja prednosti
i mana električnog i običnog
automobila koji se mogu pronaći
u medijima (u prilogu je dato nekoliko izvoda). Onu su nepobitno
utvrdili da električni automobili,
sa postojećim baterijama, ako se
gleda ukupan trošak korišćenja,
ne mogu da budu ni izbliza eko-
nomičniji u odnosu na klasični,
upravo zbog te iste baterije. Što
je najgore, električni automobili
su u stvari ekološke bombe, jer
u zagađenju združeno učestvuju devastacioni efekti kopanja i
obrade rude, proizvodnja baterija
koja iziskuje veliku potrošnju
„prljavih“ sirovina i energije iz
el. centrala na fosilna goriva i
još uvek nedovoljno razvijeni
procesi recikliranja baterija.
Ako izostavimo iznudicu zbog
budućeg ograničenja pristupa
sirovoj nafti i gasu, pokušaj da
se automobil, kao i ostala transportna sredstva, posredstvom
baterije, u budućnosti pokreću
na ugalj, vetar i sunce, teško da
će biti ostvariv. Navešću primer
EU koja se najviše zalaže za brzu
primenu visokih ekoloških standara. Trenutno u EU ima oko 300
miliona registrovanih automobila
i taj broj neprekidno raste. Uzmimo sada za primer Dansku, kao
jednu od ekoloških perjanica,
koja želi da u narednih 10 godina
svi automobili idu na struju. Danska ima oko 5,7 miliona stanovnika, oko 3 miliona automobila i
standard koji bi teoretski mogao
da omogući kupovinu novih
automobila. Proizvodni kapaciteti električne energije u 2018.
godini dostigli su 14,9 GW, od
čega skoro polovinu čine obnovljivi izvori (Danska ima najviše
vetroparkova u Evropi). Iz njih
se godišnje dobija oko 33.000
GWh. Koristići samo najgrublje
proračune, bez uzimanja mno
gobrojnih elemenata prozvodnje
i potrošnje, u proseku dnevno
je na raspolaganju oko 90 GWh,
odnosno 3,75 GW na sat. Ako bi
se ostvarila namera Danaca, to
bi značilo da se ulicama kreće 3
milona automobila sa prosečnim
kapaciteom baterije snage 60
KWh. Neka se automobili pune
svaki drugi dan, prema, ponavljam, najprostijoj računici (1,5
miliona automobila x 0,00006
GWh), potrebno je za njih proizvesti 90 GWh dnevno, što je,
kao što vidite, na nivou sadašnje
ukupne dnevne potrošnje. Dakle,
za potpunu elektrifikaciju automobila potrebno je udvostručiti
sadašnju proizvodnju el. energije, što je, čak i u državi Danskoj,
apsolutno nerealno.
Pogledajmo sad tabelu jednog
broja zemalja u kojoj se, po istom
principu iz primera Danske,
vidi sledeće: broj automobila i
godišnja proizvodnja el. energije.
Sledeće kolone pokazuju, ukoliko
bi svi automobili bili električni,
koliko bi dnevno bilo potrebno el.
energije za punjenje automobila,
kolika je trenutna dnevna proizvodnja i za koliko bi u odnosu
na nju bilo potrebno, izraženo u
procentima, istu povećati. Ako
bi se u proračun ubacili u ostali
mnogobrojni elementi za svaku
zemlju ponaosob, rezultati bi bili
još više poražavajući. Napominjem da je reč samo o putničkim
automobilima, a gde su autobusi,
kamioni, avioni, radne mašine,
brodovi, leteći automobili, dronovi, roboti, rast industrije......?
Znači u budućnosti će se strujom pokretati vjerovatno bicikli i neki manji gradski
auti.